Navršilo se 19 godina od Evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji, na kome je Savo Milošević osvajanjem trofeja za najboljeg strelca turnira definitivno stekao status golgetera vanserijske klase.
U intervjuu za Anadolu Agency (AA), aktuelni trener Partizana kaže da mu je taj šampionat i pored fijaska Jugoslavije u meču sa Holandijom, ostao u neizbrisivom sećanju.
“Dok sam bio klinac, moj idol je bio Marko Van Basten. On je Evropsko prvenstvo 1988. počeo na klupi, kasnije postigao onaj istorijski gol protiv SSSR i bio najbolji strelac turnira. I sećam se, kada se završio šampionat u Belgiji i Holandiji, prošlo mi je kroz glavu da sam uradio potpuno istu stvar kao čovek kome sam se divio u detinjstvu. Neverovatno. Mnogim ljudima nikada ne uspe da ostvare svoje snove, a ovo je zaista bio luđački san. Jedna stvar je da sanjaš da igraš u Partizanu, da odeš negde u Evropu, sve je to ok… Ali da uradiš nešto potpuno identično, a opet teško ostvarivo, kao što je pošlo za rukom tvom uzoru… To je već blago nezamislivo. Ludo”, rekao je Milošević.
Da, ludo. Baš kao i celo to Evropsko prvenstvo 2000. godine. SR Jugoslavija je sve tri utakmice u grupi završila s deset igrača.
“Miha je isključen protiv Slovenije, Kežman protiv Norveške i na kraju Jokan protiv Španije. Auuuuu, ta utakmica protiv Španije, to je bilo sramotno. Suđenje i taj gol Španaca u ne znam kom minutu. Zašto, to niko ne zna. Ustvari znam, ali… Zaslužili smo da budemo prvi u grupi i da idemo na lakšeg protivnika od Holandije. I verovatno bih izbegao jedan od najtežih dana u mom životu. Taj meč u Roterdamu smo dočekali izmoreni, jer smo svaku utakmicu u grupi završavali s igračem manje”, prisjećao se Milošević.
Četvrtfinalni duel s domaćinom turnira ostaće upamćen po apsolutnoj nemoći jugoslovenskih fudbalera koji su tog 25. juna 2000. godine doživeli jedan od najubedljivijih poraza u svojoj istoriji. Savo misli da u toj fantastičnoj partiji holandskih reprezentativaca nije bilo sve čisto.
“Bili su ‘napaljeni’, ali mislim da su i dodali ’nešto’ na to. Dosta njih je kasnije palo na dopingu u svojim klubovima. Bar četvorica, petorica holandskih igrača su bili kažnjeni u periodu posle Evropskog prvenstva zbog korištenja nedozvoljenih sredstava. Tako da me ne bi iznenadilo da su i protiv nas bili dodatno stimulisani. Dao sam taj počasni gol na 6:0 i to su čudne emocije. Znaš da ti taj gol donosi priznanje za najboljeg strelca, a ne možeš da razmišljaš o tome jer u glavi imaš najgore košmare. Gubio sam ja i sa klubovima 5:1 ili 4:0. Ali me ni blizu nije zabolelo kao taj debakl na De Kajpu”, kazao je Milošević.
Ne zaboravlja se ni način na koji su “plavi” obezbedili plasman na to Evropsko prvenstvo. Savo je bio jedan od najzapaženijih aktera istorijskog okršaja na Maksimiru protiv moćne Hrvatske koja je samo godinu dana ranije osvojila bronzu na Mundijalu u Francuskoj.
“To je najteža utakmica u mom životu. I to mogu da ilustrujem na sto načina. Mirković je isključen i sećam se scene u poluvremenu. Sedimo u svlačionici i prilazi mi Jokan (Slaviša Jokanović, op.aut). Pošto je mene pratio glas da imam previše dodira sa loptom, više nego što bi špic smeo da ima. E, tu u Zagrebu, kada smo se vraćali na teren, Jokan mi priđe i kaže ’ovo je sad tvoja utakmica, uzmi loptu i ne daj je nikome, dok sudija ne odsvira kraj’. To sam i radio u drugom poluvremenu, što sam više mogao. Fizički je bila izuzetno zahtevna utakmica. Sa dosta trke, agresije, duela, udaraca…”, istakao je Milošević.
Dejan Stanković je rekao da su to utakmice koje igraš i plačeš. Svestan si da više ne možeš, da padaš, ali ćutiš i kidaš.
“Sećam se, u nekom 70. minutu, vidim zamenu, ulazi Savićević, ja razmišljam 100 posto vadi mene. Jer igram u špicu, imamo igrača manje, imamo rezultat. OK, ima još do kraja, ali nema više snage. Sudija diže onu tablu, ja krećem ka aut-liniji i vidim broj 8. Valjda je Mijat već tražio izmenu. I ja stanem onako i gledam onu osminu i kažem sebi, šta ću ja sad još 15 minuta plus nadoknada jer i kod mene sve otkazuje. Ali, sila boga ne moli. Čovek nije ni svestan koliko može dok ga nevolja ne natera. Nekako smo izdržali i ostvarili istorijski rezultat. Španac Aranda je delio pravdu i malo smo popričali posle utakmice ispred svlačionice. On je rekorder po broju odsuđenih duela Reala i Barselone. Samo mi je rekao ‘El Klasiko je liga petlića u odnosu na ovo što sam večeras doživeo'”, naglasio je Milošević.
Bio je to prvi u nizu “balkanskih El Klasika”, u kojima Hrvati imaju pozitivan skor, jer nisu za sada doživeli nijedan poraz. Ni politika ni sportski rivalitet nisu sprečili Savu da izgradi veoma lepo prijateljstvo s jednim hrvatskim fudbalerom:
“Sa Stjepanom Tomasom sam delio svlačionicu u Rubinu iz Kazanja. On je iz Hrvatske, odnosno rodom iz Bosne i Hercegovine. Fenomenalan momak, odigrao je odlično tu sezonu kada je Rubin prvi put u klupskoj istoriji osvojio šampionsku titulu. Da mi nije bilo njega, mnogo bih se teže snašao u Rusiji. Bio mi je 24 sata dnevno na usluzi, u svakom pogledu i na svaki mogući način. Trenutno živi u Zagrebu, bavio se menadžerstvom, sada je završio trenersku licencu, čini mi se da još uvek traži sebe. Pre par dana smo se kuckali telefonom. Moj saradnik iz stručnog štaba profesor Marko Stojanović je bio na nekom seminaru u Hrvatskoj i slučajno je naleteo na Stjepana. Drago mi je što pokazuje želju da se ozbiljno posveti trenerskom poslu”.
Obzirom da je i posle igračke karijere ostao u fudbalu, Savo je sačuvao vrlo korektne odnose sa svim saigračima iz državnog tima. Za jednog od njih, veže ga i nešto više od prijateljstva.
“Miha (Siniša Mihajlović, op.aut) i ja imamo neki naš odnos koji je poseban i specifičan. Ja znam da je on puno kritikovan od vas novinara i od javnosti zbog nekih stvari poput tog crvenog kartona protiv Slovenije. Ali iz mog ugla, bilo mi je draže da vidim nekoga ko se tako nervira, nego neke koji nisu uopšte. Miha je svaki trening radio 100 posto. Svaku utakmicu, koliko god igrao, 100 posto. Meni je to bio sistem vrednovanja, jer sam i ja bio takav. Reprezentacija je čast i privilegija i svako je dužan da pruži svoj maksimum. Može da se odigra loše, mnogo je faktora koji utiču na kvalitet partije svakog pojedinca. Ali Mihin odnos prema igri je bio takav da je svaki put ginuo na terenu. Temperament je drugo, nismo svi isti. Možda i jeste u nekim situacijama prelazio granicu, ali je kod mene uvek imao olakšavajuću okolnost jer znam koliko se jeo u sebi kada bi nešto zaškripalo u ekipi”, smatra Milošević.
Milošević se posle direktorske funkcije u FSS, posvetio trenerskom poslu i već u svojoj debitantskoj sezoni osvojio trofej u Kupu Srbije.
Vremena za slavlje nije bilo mnogo, Partizan je već počeo pripreme za novu sezonu i saznao ime rivala u drugom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope.
“Pratili smo sa velikim interesovanjem finalnu utakmicu Lige Evrope u Bakuu, jer nas je eventualna pobeda Arsenala automatski svrstavala u grupu povlašćenih ekipa u plej-ofu. Nažalost, Čelzi je bio mnogo bolji i nama je ostalo da čekamo pozitivan rasplet u nekim drugim evropskim prvenstvima. Igraćemo protiv boljeg iz duela Konah Kveja iz Velsa i Kilmarnoka iz Škotske. To je u onim okvirima koje sam očekivao. Ako pogledamo spisak potencijalnih rivala, moglo je da bude još komplikovanije. Ali sa druge strane, moglo je i lakše. Generalno, pošto je naš cilj da uđemo u grupnu fazu Lige Evrope, ovakve ekipe moramo da pobedimo. Nadam se da ćemo doći do toga da u velikoj meri zavisi od nas, ne samo u drugom kolu, već do kraja kvalifikacija. Dobili smo protivnika koji nije od onih nepoznatih, ali je u svakom slučaju tim koji možemo i moramo da izbacimo”, rekao je Milošević.
