„Samo neuki nerazumni ljudi“, govorio je Ivo Andrić, „mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti“.
Ivo Andrić jedan je od najznačajnijih pisaca i intelektualaca XX veka na jugoslovenskim prostorima. Do današnjeg dana on je i jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost na ovim prostorima, a objašnjenje koje je Nobelov komitet dao tom prilikom jeste da nagradu dodeljuje “za epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”.
Spomen Muzej Ive Andrića otvoren je 1976. godine, posle smrti ovog književnika u stanu u Beogradu u kojem je proveo poslednjih sedamnaest godina svog života. Raša Stanisavljević, kustos u ovom muzeju rekao nam je: „Poštujući njegov usmeni testament, njegovu usmeno iznesenu volju, jer pravi testament nije napisao, tačnije u nekim ranijim vremenima ga je napisao, ali je imao sasvim drugi predmet i sasvim drugi kontekst, osnovana je i Zadužbina i muzej Ive Andrića“.
U stanu je danas ostalo autentično kao za piščevog života predsoblje, dnevna soba i njegova radna soba. Prema Andrićevoj želji da se o njegovom privatnom životu u javnosti ne govori, „dve spavaće sobe su isključene iz prikazivanja, tačnije nisu sačuvane“, rekao je Stanisavljević i dodao da je „umesto tog sadržaja, u prostoru te dve spavaće sobe moguće videti stalnu postavku koja govori o njegovom životu“.
U tri preostale prostorije koje su sačuvale identičan izgled nisu vršene nikakve promene, a kao jedini izuzetak kustos ističe portret Andrićeve supruge, Milice Babić.
„Unet je naknadno zato što je jasno da je ona svojim životom uz Andrića takođe ostavila traga, koliko na njega, da ne govorimo sada u kojoj meri na samo delo, ali je u svakom slučaju ostavila svoj pečat i na uređenje ovog stana. S druge strane, Milica je takođe bila viđeni kostimograf, jedna od malobrojnih žena koja se tada tim poslom bavila i u svom poslu je bila veoma uspešna, pa je unošenje tog portreta neka vrsta pažnje i počasti njoj“, kaže Stanisavljević.
Jedini razlog za prelazak u stan koji se u to vreme nalazio u ulici Proleterskih brigada, današnjeg Andrićevog venca u čast piscu, bio je brak sa Milicom Babić. Ujedn, ovo je bila i piščeva jedina trajnija adresa stanovanja. Do tada je Andrić dosta vremena provodio ili kao podstanar ili na putovanjima. Kako objašnjava Stanisavljević: „Sticajem raznih okolnosti na ovom trusnom terenu, Andrić je promenio mnogo mesta na kojima je boravio. Prošao je kroz ratove koji su ga takođe pomerali, studirao je u ondašnjoj Austro-Ugarskoj, u tri grada koja su danas u tri različite države, Zagreb, Beč i Krakov, a pošto je studije zbog Prvog svetskog rata prekinuo, kasnije ih je naknadno završio u Gracu. Istovremeno, u Gracu se nalazio kao diplomatski službenik, što je drugi razlog njegovih selidbi i kroz sve to vreme Andrić nije nikada bio u prilici da zaista ima svoj dom u kojem bi bio trajno.“
– Od Travnika do Brisela –
Rođen je u Travniku, u BiH, gde nikada nije živeo. Kuća u kojoj se rodio je srušena, ali je uz pomoć fotografija i nacrta naknadno napravljena kao spomen-obeležje. Posle smrti oca, koja se desila u njegovom ranom detinjstvu, Andrić se preselio u Višegrad kod tetke, očeve sestre, gde je završio i osnovnu četvorogodišnju školu. Višegrad je na njega imao poseban uticaj,
„On ga je formirao“, govori Stanisavljević, „to se može videti u ‘Znakovima pored puta’. Iako je možda i rano prema uzrastu i iako je Sarajevo imalo svoju bitnu ulogu, Andrić je nekako Višegrad izdvojio. Verovatno je vreme koje je tu proveo uticalo i na nameru da napiše roman „Na drini ćuprija“.
U Zagrebu, jedina poznata adresa gde je Andrić boravio jeste bolnica Milosrdnih sestara u kojoj je proveo neko vreme zbog lošeg zdravstvenog stanja. Od 1919. godine Andrić dolazi u Beograd gde je u prvo vreme stanovao po hotelima zbog diplomatske službe koja ga je često primoravala da putuje.
„Andrić je u diplomatskoj službi proveo dvadeset godina, nepunu godinu posle prelaska iz Zagreba u Beograd, prvo se zaposlio u Ministarstvu vera, ali je ubrzo prešao u diplomatsku službu i službovao je u nekih deset gradova Evrope“, navodi Raša Stanisavljević.
Prvo je bio u Rimu, pri Vatikanu, zatim u Trstu, Bukureštu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, Ženevi, Briselu, a poslednje dve godine provodi u Berlinu.
„Jedini iole trajni smeštaj imao je u Prizrenskoj ulici, u Beogradu, u stanu advokata Brane Milenkovića, u čijoj porodici je proveo Drugo svetski rat, jer drugog načina, osim da neko za njega garantuj,e nije bilo da u zatvoren grad uopšte i uđe“, rekao je kustos i dodaje: „Ono što je malo neočekivano, u tom stanu je ostao i posle rata iako je bilo sasvim jasno da može da bira i mesto i način i kvalitet stana.“
U to vreme, Andrić je mogao sebi da priušti stan. S jedne strane to su mu omogućavali prihodi koje je imao objavljivanjem „Gospođice“, „Travničke hronike“ i „Na Drini ćuprija“ 1945. godine, a sa druge strane nuđeni su mu ključevi od stana ili izgradnja kuće na Dedinju. Sve je to odbio i do ženidbe je ostao u stanu gde su ova tri romana i dobila svoj konačni oblik.
– Zbrika od četiri hiljade knjiga na raznim jezicima –
Posle rata više se nije bavio diplomatijom. Uključio se u društveno-politički rad i kulturni preobražaj zemlje i kao književnik, ali i kao narodni poslanik Skupštine Bosne i Hercegovine. U tom periodu živeo je na relaciji Beograd-Sarajevo, a zapisuje: „Ostao sam čvrsto i nerazdvojno vezan sa zemljom svog porekla, Bosnom, ali mesto mog života i rada bio je Beograd. Te dve sredine nisu se u meni isključivale nego, naprotiv, dopunjavale.“
Najvažnije što nam je Andrić ostavio jeste svakako njegov književni rad. Za svog života pratio je književna dešavanja u svetu, a kako kaže Stanisavljević „o njegovom interesovanju, i može se reći, čak i ljubavima na književnom planu“ najbolje svedoči biblioteka koja je ostala u Muzeju posle njegove smrti. Ukoliko se ne računaju njegova dela, biblioteka broji oko četiri hiljade knjiga, od kojih su mnoge na stranim jezicima kojima se Andrić služio. To su, pre svega, francuski i nemački koje je govorio perfektno. U njegovoj biblioteci sačuvani su čitavi kompleti Balzaka na francuskom i Getea na nemačkom jeziku. Pored ovih, dosta je sačuvano i knjiga na ruskom, poljskom, španskom, italijanskom i engleskom jeziku.
„Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: Oteto od života, moga i vašega“, rekao je Andrić. Njegova dela prevedena su na više od pedeset svetskih jezika. Muzej u Beogradu, pored posetilaca sa ovih prostora i đaka, privlači i strance, kojih je prema rečima kustosa muzeja ranije bilo malo.
„Andrić je svojom usmenom voljom inicirao otvaranje ovog Muzeja“, rekao je Raša Stanisavljević, “sve je to urađeno u njegovom maniru dosta meko i tiho, bez želje da to bude neka ozbiljna promocija njega samog. Andrić je ostavio želju da se osnuje Zadužbina želeći da se na neki način oduži društvu koje mu je pomoglo da bude to što je bio.“
„Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i ceo život.“, rekao je Andrić. Preminuo je 1975. godine, a urna sa njegovim pepelom položena je u Aleji Velikana na Novom groblju u Beogradu. U čast 100-godišnjice njegovog rođenja, na Andrićevom vencu je otkriven spomenik piscu, a na dan njegovog rođendana, devetog oktobra, na stepenište ispod statue 2011. godine postavljen je zapis iz njegovih „Znakova pored puta“: „Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.“
