Njihovi životi obeleženi su pričom koja je započeta nemačkim bombardovanjem Beograda, 6. aprila, 1941. godine, nakon što je 27. marta sa vlasti svrgnut knez Pavle, koji je samo dva dana ranije pristupio Trojnom paktu, što je i rezultiralo vojnim pučem na njega, masovno podržanom od naroda.
„Beograd je prvi bombardovan. Porušeno je dosta, poubijano dosta i Nemci vrlo brzo ulaze u grad, a među prvim stvarima koje su uradili bilo je naređenje da se svi Jevreji prijave. Nakon toga, su svi sposobni poslati na rad, na raščišćavanje ruševina, uklanjanje leševa“, ispričao je beogradski Jevrejin Aleksandar Lebl s kojim smo razgovarali povodom 27. januara, Dana sjećanja na holokaust.
Sada devedesetdvogodišnji Lebl naveo je i da je on sam u početku učestvovao u radovima na otkopovanjima ruševina gde su pronalazili mrtve, a da se potom prebacio u novoformiranu ustanovu koja je vršila popis proteranih Jevreja iz Banata. Pobegavši među poslednjima iz Beograda, obezbedio je sebi mogućnost da preživi progon Jevreja za vreme Drugog svetskog rata.
Bijeg s lažnim dokumentima
„Muškarci su posle toga ubrzo po pozivu otišli u logor ‘Topovske šupe’, a ja sam pobegao među poslednjima, 25. oktobra, 1941. godine i tada sam prešao na levu stranu Save, preko pontonskog mosta i došao na stanicu u Zemunu“, ispričao je.
Lebl je u tom trenutku posedovao lažna dokumenta, koja je dobio zahvaljujući, kako je rekao, „potkupljivim italijanskim službenicima“. Lažne isprave, koje u početku nije razumeo, glasile su na Đovani Marlemka, rodom iz Čitavekija Dilezina, koji je po zanimanju bio službenik. Zahvaljujući lažnom identitetu uspeo je da stigne do Splita.
„U Zemunu sam seo u voz, u Slavonskom Brodu prešao u uski kolosek koji je išao na Sarajevo, Mostar, Dubrovnik. Prešao sam taj put, srećom, nigde me niko ništa nije ni pitao, ni dirao. U Dubrovnik sam stigao predveče, tamo starije žene, kao i danas, govore ‘gosparu, gosparu, treba li soba’. Prenoćio sam, imao sam nešto hrvatskih para, kune su onda prvi put uvedene, i sutradan kupio kartu, seo na brod i otišao u Split.“
Kako je naveo, u Split je otišao u potrazi za daljim rođacima. Međutim, iako ih je pronašao, u tom trenutku je Split bio nezgodan za „slučajeve poput njega“ jer je pre toga bio izvršen atentat na vojnu muziku na Rivi i bilo je zabranjeno svima koji su došli nakon 6. aprila da izlaze iz kuća.
„Nisam imao para ništa, deset dolara otprilike. Radio sam u Splitu svakakve poslove, između ostalog u jednoj prodavnici na pijaci, prodavali su voće i povrće, ali to je bilo posle nekoliko meseci, kada sam već naučio italijanski jer sam bio unajmio sobu kod neke žene usred Splita, u delu koji se zove Geto, a cimer mi je bio jedan italijanski železničar, kojeg sam eksploatisao koliko god sam mogao da naučim italijanski“, naveo je Lebl.
U Splitu je ostao do avgusta 1942. godine, kada je jedna grupa Jevreja proterana u Dubrovnik, a po povratku u Split su uhapšeni, zatim pušteni, da bi prvog novembra ta grupa bila odvedena brodom južno od Rijeke. Grupa Jevreja u kojoj je i on bio odatle nakon dva meseca prebačena u logor u mestu Kranjevici.
„Tu sam bio dva-tri meseca, držao časove italijanskog, ali sada ne za pare nego za ručak ili večeru. Svi koji su bili u tom kraju smešteni su u Kranjevici, oni koji su bili na srednjem Jadranu smešteni su na Hvar i Brač, a oni na južnom Jadranu u Dubrovnik i okolinu i tamo smo bili sve do juna ’43. godine, odakle su nas sve zajedno prebacili u veliki logor u selu Kampor, na Rabu, gde smo dočekali prvo pad Musolinija, pa onda kapitulaciju Italije i onda smo se mi mlađi prijavili u partizane, Narodno oslobodilačku vojsku i tu je kraj te priče.“
Logor Staro sajmište: Mesto smrti
Prema saznanjima Aleksandra Lebla, u holokaustu, 25 članova njegove šire i uže porodice stradalo je po logorima. Sedmoro je stradalo u Jasenovcu, Đakovu i Aušvicu, dok je osamnaest stradalo u logoru Staro sajmište, u Beogradu, među kojima i njegova baba i majka.
„Ja sam bio 1937. godine na Sajmu, kada je bio stvarno otvoren. Tu sam prvi put u životu video televizor. U Jugoslaviji nije bilo televizije, ali je neka nemačka ili holandska firma izložila televizor i ne samo televizor, već i kameru, snimaju te, a ti gledaš sebe na ekranu. Žene su se plašile jer je neko proneo glas kako se vidi samo telo, a ne vidi se odeća“, ispričao je sa osmehom Lebl.
Šestog, sedmog i osmog aprila 1941. godine i Sajam je bombardovan, građevine su bile oštećene, a onda je prvo pretvoren u gubilište, gde su muškarci bili likvidirani jedan po jedan, da bi onda, prema rečima Lebla, „od 8. do 12. decembra bili pokupljeni žene i deca i odvedeni su u pet navrata u logor i smešteni u te paviljone“.
U paviljonima su proveli jednu od najhladnijih zima u Beogradu, da bi od marta do maja, kako je naveo Lebl, „svi bili odvedeni dušegubkom (kamionom koji su nacisti korstili za masovna pogubljenja tokom holokausta) do Jajinaca, što je bilo vojno strelište, a one koji su kopali rake, Srbe, nakon završenog posla bi postreljali“.
Za razliku od osam hiljada Jevreja, koji su stradali na putu Staro sajmište – Jajinci, Ester Bajron, po majci Albahari, započela je svoj život u logoru, a zahvaljujući nejevrejskom poreklu sa očeve strane, u toku noći, krišom je izneta iz logora.
Ester kao beba spašena iz logora
„Kada je bilo bombardovanje, moja majka je rekla mojoj babi: ’Mama, ti idi sa decom, skloni ih, ja idem da se prijavim i ne vraćam se’. Kada je otišla, rekli su joj da nije potrebna prijava jer je prezime Bajron, ali ona je rekla da želi da bude tamo gde su i njeni i sa detetom, s obzirom da je bila sa mnom u drugom stanju“, ispričala je sedamdesettrogodišnja Ester Bajron.
„Kako su je maltretirali, ja sam se rodila pre vremena, u sedmom mesecu i onda je moj stric, pošto se ona porodila noću, uspeo da me skloni, ne misleći da ću da ostanem živa i odveli su me u dom za nezbrinutu decu u Zvečansku.“
Prve tri godine svog života, Ester Bajron provela je u domu za nezbrinutu decu, do 1945. godine kada su je uzeli deda i baba po ocu jer, kako je rekla, sa majčine strane nikoga nije imala.
Većina Jevreja, do oslobođenja Srbije u Drugom svetskom ratu, 1944. godine, je ubijena. Na početku rata, u Kraljevini Jugoslaviji živelo je 82 i po hiljade, dok je kraj rata doživelo samo 14 hiljada. Od tog broja, u Srbiji je četiri hiljade Jevreja preživelo holokaust.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UN) je 2005. godine donela zvaničnu rezoluciju o obeležavanju Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta, 27. januara.
