Hristovo rođenje, Božić, iako nije najveći hrišćanski praznik, što je Vaskrsenje Isusa Hrista, slavi se u Srbiji kao jedan od najradosnijih praznika i za njega su vezani mnogi običaji. Praznovanje Božića počinje još početkom posta, koji prethodi ovom prazniku, pred kraj novembra, a za duhovnu pripremu praznika posebno se svi pripremaju dan uoči, odnosno na Badnji dan.
„Za sve hrišćane je ovo vrlo značajno, kako nas uči čuveni svetitelj iz 4. veka Jovan Zlatousti da je ovaj praznik Hristovog rođenja u stvari početak svih daljih praznovanja koji slede posle toga, jer da Hritos nije rođen ne bi se ni drugi događaji desili, ni Krštenje, ni Bogojavljenje, ni bilo šta drugo potom. Sve u svemu, ovo je za nas jedan praznik, koji je i u samoj Crkvi, ali i porodično izuzetno poštovan, slavljen“, rekao je starešina Hrama Svetog Save u Beogradu otac Radivoje Panić.
Kako je ispričao, prema običaju na Badnji dan se pale Badnjaci, a to se pre svega čini zajednički ispred hramova, crkava, portama crkvenim, a potom se badnjaci pale i u svojim kućama, sećajući se upravo Hristovog rođenja, kada su pastiri uz vatru, čuvajući svoja stada, ispred pećine Vitlejemske gde je Hristos rođen bdeli i čekali šta će se to dogoditi.
„Pastiri su bili očevidci tog događaja i čuli su tu čuvenu anđeosku pesmu: ’Slava Bogu na visini, na zemlji mir, među ljudima dobra volja’. To je uvek poruka Božića, to je uvek poruka Crkve i nas koji u Crkvi živimo, bez obzira da li smo sveštena lica ili smo samo vernici, da pre svega naglasimo da je Hritos rođen i time postao i Bog i čovek i na taj način je Bog približio sebe nama i nas Sebi“, rekao je otac Panić.
Božić prate mnogi običaji, a kako je objasnio Panić, oni dočaravaju ono što je nekada bilo. „Ponekada to etnolozi pokušavaju da prikažu kao da su to neki paganski običaji, ali oni u suštini to nisu. Ukoliko govorimo kao sada, onda paganskog nema, možda su se negde izvitoperili i ljudi ne umeju to da objasne, ali u suštini oni imaju svoje izvorište u judeo-hrišćanskoj tradiciji“, naveo je.
Simbolika paljenja badnjaka
Badnjak, cerovo ili hrastovo drvo, kako je ispričao sveštenik Panić ima svoju još starozavetnu simboliku, jer se tom vatrom podseća i na jevrejske praznike, koji su se po nekoliko dana praznovali, a noći su bile hladne. Novozavetna simbolika potiče od vitlejemske pastirske vatre u trenutku kada se Hristos rodio.
„Zato se bdi uz Božić, zato se uvek bdi čekajući praznik Hristovog rođenja, negde u krajevima imate običaje da se čitavu noć uz tu vatru grejemo, sećamo na to, proslavljamo i na taj način dočekujemo praznik Hritovog rođenja. Zato tu vatru palimo, zato se sećamo te prve vatre koju su imali Vitlejemski pastiri i prvi očevidci Hristovog rođenja“, naveo je Panić.
Običaji praznvanja Božića se razlikuju u različitim krajevima, pa čak mogu biti drugačiji i iz kuće u kuću, a takav je i slučaj sa sečenjem badnjaka. Kako je ispričao prodavac badnjaka Petar Urošević iz sela Brežnja ispod Divčibara, badnjak se seče ujutru rano na Badnji dan, dok sunce još nije izašlo.
„Uzima se sekira, žito i ide se u šumu. Kada se dođe u šumu kaže se ’Česti, sveti Hristos se rodi’ i onda se baci žito, odabere badnjak za seču, koji se seče tako da se napravi jedna ljuska – iverka. Iverka i badnjak se donesu kući, kada se dođe kući ta se iverka daje onoj koja je stanara (žena koja muze krave, siri mleko…) da stavi pod karlice ili pod šerpu da kajmak bude debeo kao cerova kora“, ispričao je Urošević.
Prema njegovim rečima, obično najmlađi član domaćinstva unosi badnjake u kuću, a posebno se unose badnjaci, posebno slama.
„Imam troje unučadi i oni će da unesu, oni kažu Hristos se rodi, mi im odgovaramo i slamu stavljamo pod sto, gde su žene spremile bombone, neke čokoladice. Deca prilaze i rasturaju tu slamu, a sutradan se u kući ništa ne briše do na Stevanjdana, na treći Božić“, rekao je Urošević.
Sam badnjak, kako je naveo Urošević se stavlja pored šporeta da bi se ugrejao, kako bi sutradan bolje goreo, a u njegovoj porodici običaj je da se pali ujutru na Božić i na toj vatri se peče česnica. Prodavačica badnjaka Lana Jovanović iz Mionice ispričala je običaj sačekivanja badnjaka.
„Gazdarice ili domaćice kuće sačekivaju badnjak, odnosno onog koji donosi badnjak pred kuću. Bacaju obično pšenicu i žito da sačekaju badnjak i da požele da te godine rodi pšenica, da bude zdrava stoka, dečica i ostalo. Posle toga se unosi slama i stavlja se pšenica, bacaju se razni slatkiši, malo parica, deca pijuču, kako bi se pernate životinje legle i napredovale, a posle toga sledi porodična večera.“
Česnica podseća na hleb života, na samog Hrista
Lomljenje česnice, umešenog hleba od kukuruznog ili pšeničnog brašna ili mešavine ova dva, je nezaobilazni običaj Božića.
„Postoje običaji da se česnica, umešeni hleb sa dodatkom nekog zlatnika ili novčića, lomi na Badnje veče, ali ponegde se zadržala i kao običaj na sam dan Božića. To je običaj koji podseća na zajedničko deljenje tog hleba, a u suštini je to podsećanje na hleb života, na samoga Hrista koji se u Vitlejemu rodio, a sam Vitlejem u bukvanom prevodu znači „grad hleba“ i u tom smislu on ima praznovanje i kroz ovu česnicu“, objasnio je otac Panić.
Kada su u pitanju narodni običaji u vezi česnice, oni se takođe razlikuju, pa je tako Urošević ispričao da se u njegovom selu Brežnju, česnica lomi ujutru na Božić.
„Donosi se novčić u metalu koji se daje ženi koja mesi česnicu. Ona uzima tu paru i stavlja u česnicu, uzima kukuruza, pšenice, pasulja. Kada ujutru na Božić uzmemo česnicu da lomimo, ko nađe paru u njega su pare, ko nađe kukuruz, on će da bere kukuruz i da kopa, ko nađe pasulj, on će da bere pasulj. Onome koji nađe paru, njemu će biti najlakše“, naveo je Urošević.
Za razliku od sela u kojem živi Urošević sa svojom porodicom, porodica Lane Jovanović u Mionici, česnicu lomi na Badnje veče.
„Gazdarica sprema česnicu za večernji obred. Na stolu mora da bude sveća, pšenica i sve ono što je spremila. Oko šest, sedam sati, domaćinstvo se skuplja, pomoli se Bogu za zdravlje, napredak i zahvali se za sve kako bi bilo još bolje. Onda se lomi česnica, koja mora da bude vruća, malo nakićena“, ispričala je gospođa Jovanović.
Svaka kuća ima položajnika
Na jutro Božića, svaka kuća koja slavi ima i svog položajnika, nekoga ko ulazi prvi u kuću. „Svaka kuća ima položajnika i zna se ko gde ide da džara vatru. Položajnik se prekrsti i otvori šporet, žene stave ćilim oko njega ili ćebe, pa poture malu stolicu, a on kada se pridigne da džara vatru, one mu izmaknu stolicu i tada mu daju para, darivaju ga“, ispričao je Urošević.
Lana Jovanović je navela uticaj položajnika. „Ako je čiste duše, onda vam bude, to kažu stari ljudi, sve kako treba. Ako vam tog dana prvi uđe neko pijan, biće vam cela godina pijana, a ako uđe neko ko je baksuz, onda je cela godina baksuzna, ako uđe dobar čovek i veseo, onda vam je cela godina vesela i berićetna.“
