Beogradski Zoo vrt osnovan je 1936. godine i spada među najstarije zoološke vrtove u Evropi. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik i industrijalac Vlada Ilić kao svoju zaostavštinu i legat glavnom gradu Srbije.
Između dva svetska rata Zoo vrt se prostirao na površini od 14 hektara, ali je posle Drugog svetskog rata ta površina smanjena na sedam hektara, koliko i danas zauzima na Kalemegdanu.
Pored toga što je među prvima osnovan, ovaj vrt zauzima i jedno od vodećih mesta po prirodnoj reprodukciji životinja u Evropi. Prema rečima Nađe Radović, zaposlene u beogradskom Zoo vrtu, posebno je poznat po reprodukciji retkih vrsta, a „čak i nekih retkih vrsta ptica, koje se ni u jednom zoološkom vrtu do sada nisu razmnožavale“, među kojima je i lenjivac.
Izumrlu vrstu ptice neletačice, koja je bila endemična za ostrvo Mauricijus, lenjivca, u Evropi je prvi i na najduži vremenski period, posedovao Zoološki vrt u Beogradu. Osim lenjivca, u ovom vrtu se nalazi i svetski rekorder po godinama života u zatočeništvu, krokodil Muja.
„On je sa nama od osnivanja vrta i najstariji je američki aligator na svetu, ima više od 80 godina. Godine 1939. je došao iz Nemačke i to kao odrasla životinja“, rekla je Nađa Radović.
U ovom zoološkom vrtu od prvih dana mogu se videti velike životinje kao što su slonovi, žirafe, lavovi, tigrovi, medvedi, ispričala je Radović.
„U svetu smo poznati po nekim svojim životinjama, po čuvenom majmunu Samiju koji je bežao iz vrta, tu je i naša keruša Gabi koja je čuvena po tome što je spasila život svom čuvaru i uhvatila se u koštac sa jaguarom, zatim slonica Tvigi“, kaže sagovornica.
Slonica Tvigi je u Beograd došla posle lošeg događaja. U vrtu u Holandiji, gde je bila pre Beograda, ubila je svog čuvara, nije mogla da se uklopi u krdo i imala je veliki problem sa uklapanjem sa ostalim slonovima.
„Te godine je naš direktor boravio na jednoj konferenciji u Holandiji i bilo je priče šta sa njom uraditi jer to je ozbiljna stvar, čim slon ubije čuvara to znači da to može i da ponovi, mi smo tada imali samo jednog mužjaka i svi zajedno su odlučili da se Tvigi prebaci kod nas kao poslednja opcija da vidimo da li će uspeti da se složi“, navela je.
Tvigi je uspela da se složi sa mužjakom Bojotom i, kako je navela Nađa, živeli su dugo vremena, a onda je nažalost Bojot od starosti uginuo i ona je ostala sama. Trenutno, zaposleni u vrtu pokušavaju da pronađu ili nekog mužjaka ili mladog slona kojeg bi združili sa njom.
– Bele životinje –
Beogradski zoološki vrt je poznat po svojoj kolekciji belih životinja.
“Pošto je Beograd ‘beli grad’, onda zaslužuje da ima sve bele životinje u svom vrtu koje je moguće naći i nabaviti za držanje u zatočeništvu“, rekla je Nađa.
Tako se tu mogu posetiti nastambe belih tigrova, jedna od retkih vrsta.
„Imamo mužjaka Kana koji je došao 2009. kao razmena za našeg prvog belog lava rođenog u Beogradu, Kaspera, a ženku Artemis dobili smo iz Češke kao pozajmicu za parenje i oni su uspeli nekako da se združe“, ispričala je Radović.
Zbog svoje naravi, jer kako je objasnila Radović, tigrovi su veoma prgave i nezgodne životinje za život u zajednici, u vrtu moraju da ih drže odvojeno i sastavljaju ih samo u vreme parenja.
„To su velike mačke, jedino od bengalskog tigra je veći sibirski i to su najveće mačke koje hodaju zemljom. Sibirski tigrovi mogu da dostignu težinu do 450 kg, dok bengalski su nešto manji do svega 350 kg. Spadaju u najspretnije mačke na svetu, ozbiljne lovce, mogu da se popnu na drvo, težina im ne smeta, vole da plivaju za razliku od drugih mačaka“, ispričala je Radović i dodala: „Jaguari i bengalski tigrovi vole da se kupaju i zato naši tigrovi imaju bazene u kojima se kupaju tokom leta.“
Ono na šta je beogradski Zoološki vrt ponosan jesu i beli lavovi, koji su tu od 2007. godine. Među njima, prvi su bili Vambo i Šumba, a godinu dana kasnije došla je i lavica Maša.
„Beli lavovi su se ovde nekako odomaćili i postali naš zaštitni znak jer za ovo kratko vreme imali smo jako dobru reprodukciju i sada naši lavovi borave u mnogim svetskim zoo vrtovima, neki su se čak i u Afriku vratili, ima ih u Alžiru, nekoliko ih je u Mađarskoj, Švajcarskoj“, rekla je Nađa.
– Dom za tri vrste medveda –
U beogradskom zoološkom vrtu stanuju tri vrste medveda, tibetanski ogrličar, mrki evropski medved i beli medvedi.
Kako nam je ispričala Nađa Radović, ovi beli medvedi nisu pravi, već su mešanci belih medveda i kodijaka. U Beograd su došli iz Salzburga pre 30 godina.
„Došli su kao poklon jer su mešanci i za njih nisu bili puno zainteresovani, a mislilo se i da ne mogu da imaju potomstvo upravo zato što su mešanci dve vrste medveda, koji žive na potpuno dva različita kraja sveta.“
„Preko njih smo uspeli da uspostavimo dobru saradnju sa drugim vrtovima i dobijemo mnoge životinje, koje su jako retke i koje je teško naći“, rekla je Nađa Radlović.
U jednoj takovij razmeni stigao je i andski kondor, lešinar koji živi na visinama do 4.000 metara i hrani se uginulim životinjama.
„To je ptica sa najvećim rasponom krila, taj raspon može da bude do četiri metara, ženke su krupnije od mužjaka, međutim naš mužjak je malo prerastao svoje okvire, pa je nešto krupniji, ali je mlađi od ženke i moraćemo da sačekamo sezonu parenja jer su zreli tek između šeste i trinaeste godine“, kaže naša sagovornica.
Beogradski zoološki vrt nema tako bogatu zbirku morskih sisara, ali ima neke vrste foka.
– Najstariji beogradski bazen koriste foke –
Davno je ovde stanovala i foka Olja, koja je volela da izlazi iz bazena i da prati posetioce po vrtu, kako nam je ispričala Nađa, zbog čega je kasnije postavljena metalna ograda.
„Inače foke su u najstarijem bazenu u Beogradu. Mnogi stari Beograđani su u ovom bazenu gde su sada foke, naučili da plivaju, malo je drugačije izgledao, ali pošto je to jedan od spomenika kulture i istorije Beograda, mi smo sačuvali njegov prvobitan oblik i samo smo malo podigli zid, upravo zbog Olje koja je volela da iskoči i malo prošeta“, navela je Radović.
Za foke, Nađa je ispričala da su vrlo inteligentne životinje, koje jedu isključivo morsku ribu i mogu da nauče „mnoge trikove“. Bert, foka u beogradskom Zoološkom vrtu ume da se javi, da otpozdravi, da poljubi, iskače iz vode kada traži hranu.
„Lučke foke se hrane jednom dnevno, a ovaj gospodin, koji je kod nas, hrani se mnogo češće, tri puta dnevno i to na tri sata i deluje da je uvek gladan tako da ga posetioci često pokušavaju nahraniti smokijem, kokicama, ali on to ne jede. Naše foke jedu isključivo skušu ili haringu uzgajanu u hladnim vodama, vrlo su izbirljive i ne pristaju na neku manje ukusnu ribu.“
