Baka Jelena Minardi iz Niša, koja se može pohvaliti pohodima na Mont Blanc, Elbrus, Gran Paradiso i još mnogo planinskih vrhova, napunila je sto godina. Ova najstarija planinarka u regionu sa ekipom Anadolu Agency (AA) podelila je rođendansku tortu i savete za dug život.
“Imam jedinicu i dve nule – sto godina!”, kaže kroz smeh Jelena.
Vek njenog života pun je različitih iskustava i dobro se seća čak i ranog detinjstva. Do detalja opisuje sebe u prvom razredu, svoj bukvar i računaljku, ali svedoči i o teškim vremenima u njenoj mladosti.
“Kad bi planina znala da nam govori šta je preživela, a ja da joj kažem šta sam ja preživela u mladim godinama. Imala sam dvadeset i dve kada je četiri godine okupacija bila, nemate šta da jedete, nemate šta da obučete”, prepričava Jelena.
Posle rata radila je kao učiteljica u osnovnoj školi, zatim vodila izviđače, kada je i upoznala tadašnje Društvo planinara.
“Onda sam upisala u Društvo sebe, supruga i sina. Od toga dana sam planinar. Prva moja planina bila je Fruška gora, bio je maraton. Od tada do danas nisam prestala”, kaže Jelena.
Pod njenim nogama, uz društvo supruga, a često i sina, počeli su da padaju vrhovi – Mont Blanc, Elbrus, Gran Sasso, Gran Paradiso, Matterhorn…
“Mnogo sam planina prešla. Mnogo. U Bugarskoj sam bila, u Nemačkoj, Italiji, Sloveniji… Mnogo planina je u pitanju. Ne sećam se imena svih. Naše sve sam obišla, a planina moja mila je Radan. Tamo sam otišla tek sa 96 godina i pešačila sedam kilometara”, govori Jelena.
Ona je počasni član više planinarskih društava u Srbiji. Od njih je dobijala ordene i zahvalnice.
“Vole me planinari. Kad odem sa njima, zaboravim na svoje godine, zaboravim na bolest. A moji planinari dođu i zagrle me, pa dobijem poneki poljubac. Moji planinari me obožavaju”, ponosna je baka Jelena.
Poziva mlade da bar povremeno pobegnu iz gradova jer planina, kako kaže, čini da se osećate preporođeno.
“Glava vam se nekako izbistri, strašne misli nestaju. Čujete ptičice, berete biljke, kantarion, majčinu dušicu. Naša omladina da zna da dođe u planine, a ne u kafiće”, govori Jelena.
Nakon smrti supruga, sin Slobodan ostao je njen pratilac na akcijama. On ima 65 godina, a na planinama je proveo čitav život.
“Ja sam od šest godina počeo sa roditeljima da planinarim. Moj otac imao je jedan ranac koji je nosio na leđima, specijalan, iz Italije. I onda me stavi u ranac i tako me nosi do samog vrha planine. Kad smo bili na Triglavu, na 2.800 metara, svi su se čudili kako sam ja stigao kao najmlađi učesnik”, seća se Slobodan.
Kaže da su danas on i njegova majka “maskote planinarskih društava”.
“Svi se čude da majka u tim godinama sa mnom još pešači. Pitaju da li je to njoj dosadno, ja kažem da joj je to zadovoljstvo iako ide uz pomoć štapa”, kaže Slobodan.
Oboje veruju u to da je Jeleni baš planinarenje pomoglo da pregazi stotu jer se, kako govore, organizam na nadmorskoj visini iznad hiljadu metara prečišćava i obnavlja.
Jelena više ne šeta strmim planinskim stazama, ali još pešači kroz prirodu, bar po dva do tri kilometra. Rođendan provodi u društvu drugih planinara koji su u njenu čast priredili akciju na izletištu kod Niške banje.
