Večeras je jedan čovjek ubio svoju ženu sjekirom u Gradačcu, pa ubio sam sebe u Srebreniku.
Napisao sam jedan status pa ga pobrisao jer sam duboko ožalošćen i ogorčen.
Kod nas je tabu, sramota otići psihologu i psihijatru.
A živimo sa psihijatrijskim slučajevima.
Sa neuračunljivim ljudima.
Koji su hodajuće bombe, samo čekaju okidač i da unište sebe i druge.
Ti ljudi obično i odbiju pomoć, neće da odu ljekaru, neće nikad priznati da im je nešto.
A jeste im svašta.
I tu cijenu plaćaju njihovi najbliži.
Onda ode i njihovo i psihičko i fizičko zdravlje.
Hoćemo li kao društvo shvatiti da je mentalno zdravlje – zdravlje, i da potražiti pomoć stručnjaka nije sramota.
Hoće li odgovorni reagovati na prijave, hoće li se nasilnici sankcionisati, hoće li se žrtvama nasilja pružiti zaštita – ta pitanja moramo stalno postavljati i tražiti odgovore.
A do tada, uradimo šta možemo.
Ako i sami prolazimo nasilje, potražimo pomoć.
Ako vidimo nekoga da trpi nasilje, ne okrećimo glavu i pokušajmo nekako pomoći.
Makar razgovorom, makar dovom.
Ali nemojte da se pomirimo sa nasiljem i da nam to bude normalno.
Jer to nije normalno, i nije u redu.
Allah dragi ne voli ni nasilje ni one koji čine nasilje.
A onaj ko ubije nedužnog insana, kao da je ubio sve ljude, tako nas Kur’an uči.
🌷
