Humana djevojka Tamara Misirlić iz Srbije dala je sebi zadatak da posjeti ljude koji su u potrebi za onim najbitnijim humanošću.
Ovaj put je posjetila jednu nanu u Novom Pazaru i objavila tekst i video.
“Negde u starom kraju Novog Pazara živi baka Mejrem.
Ima osamdeset i nešto godina i jedno pitanje koje svakog jutra izgovori kad se probudi:
„Gde li je moj sin?”
„Četrdeset godina ga nisam videla. Možda je poginuo, možda me zaboravio, možda… ko zna gde je.“
Zagrlila me kao da grli njega.
Zagrlila me kao da u meni traži sina koga više ne zna da li će ikada videti.
Pružila sam joj ruke i rekla:
„Evo me, bako, grli me koliko god ti srce želi.“
Nisam se pomerala.
Pustila sam je da grli koliko hoće. Da ljubi, da plače, da miluje.
Možda ste baš Vi ta osoba koju neko čeka, i možda baš sada neko izgovara:
„Ne znam gde je… ali možda će doći.“
Zato dođite i zagrlite, poručila je.
